(Tekst: Momcilo Bajagic)
Vece ne mirise na rakove i skoljke,
mesec je bleda fleka boje cimeta.
Uzimas cipele za setanje kroz snove,
ulica voli ritam tvojih koraka.
Vetar se provlaci kroz nepoznate reci,
asfalt se miluje sa tvojim stiklama,
suvise mekan da bi mogao da spreci,
ovo je vece puno tvojih tragova.
Kad hodas,
ne zastajkujes,
i zemlju
ne dodirujes,
a mene
ne primecujes,
i uporno se trudis
da me prodje pozuda.
Jos drhtim
od tvog pogleda,
iz nekih
starih razloga,
ne mogu da se sredim.